Izaijin nihilizam


Temeljno pitanje koje postavlja naš um jest: zašto postoji nešto, a ne ništa? Prvo čudo jest postojanje. Bog postoji. Svemir postoji. Narodi postoje. Ja postojim. Zašto nije ništa, a ne nešto?

Zašto postoji ovo što postoji? Zašto i Bog postoji? Kad On ne bi postojao, ne bi bilo ničeg.

U Izaijino vrijeme Izrael je bio u dubokom srazu s okolnim narodima i njihovim religijama i običajima. Izraelova povijest je bila neobična, posebna. Nju nije vodio jedan čovjek niti neka dinastija. Postojanje Izraela duboko je vezano uz jednog Boga. Taj je Bog Abrahamu ponudio pomoć. Abraham mu se povjerio i dobio sina i zemlju. Kasnije je taj isti Bog ukliještio Jakova i pretvorio ga u Izrael. Jak s Bogom! Od Jakova su pročedila dvanaestorica sinova. U Egiptu su se pretočili u cijeli narod. Narod je u Egiptu duhovno lutao. Prejako ropstvo ga je odvojilo od Boga. Nakon 400 godina sjetio se da njegov Bog pomaže, oslobađa, da je jak s tim Bogom. Zavapili su Njemu i čudesno bili oslobođeni od snažne faraonove ruke. Tada su shvatili da je njihov Bog najjači, prvi, iznad drugih bogova. On ih je doveo u obećanu zemlju.

Mali izraelski narod se našao u moru drugih naroda. S juga i sjevera su ga ugrožavali veliki narodi. Uvijek je bio na vjetrometini. U Izaijino su vrijeme najezdili Babilonci. Slomili su Izrael i raskomadanoga ga odveli u ropstvo. Sve je odisalo rasapom i ništavilom. Hram je bio ispražnjen. Vođama su bile iskopane oči. Čamili su po tuđinskim tamnicama. U Babilonu i Izraelu je opstao samo mali i neznatni narod. Ostatak. Ništica. Ta se ništica uhvatila za svoga Boga. Izaija je bio glas te ništice. U njemu je snažno odzvanjao glas Božji. Govorio mu je Bog Stvoritelj: „Izvan Mene sve je ništavilo i praznina. Narodi su kao ništa i manje od ništa preda Mnom. Božanstva svih okolnih naroda su prazni kipovi izrađeni od drveta. Ništavilo i praznina! Takvi su i oni koji se u njih uzdaju. Narodi su kao trun prašine. Svi da na tezulju stanu, od daha bi lakši bili.“

U svojoj praznini i ništavilu, Izaija i Izrael su otkrili Božju puninu. Otkrili su Boga koji jest. Ja sam onaj koji jesam. Ja sam tu. Ja djelujem Ja postojim. Sve što postoji, postoji po Meni. Sve je od Mene, za Mene, u Meni. Ne može opstati nitko tko se na Mene ne osloni. Oni posrću i padaju, a koji se u Mene uzdaju, ustaju i hode.

Michelangelov Izajija, Sikstinska kapela

Glas Njegov jači je od glasova voda golemih. Narodi ne postoje. Zvijezde su prašina. Sile i vlasti su kao san kad se probudiš. Tko ima vlast, ima je radi Onoga koji mu je daje. Narode je stvorio On. Zvijezde se kreću kako im je On odredio. Bez Njega sve je ništavilo. Ništa nema snagu.

Zato, Izraele, ničeg se ne boj. On postoji. Tvoj Spasitelj, svetac u sredini tvojoj.

Dušo moja, vrati se u svoj pokoj. Ne boj se svjetskih sila. Ne boj se boleština. Ne boj se: globalizacije, filozofije, medija, nihilizma, grijeha, smrtnih grijeha, smrti, nestanka, sablazni, relativizma, nasilja, gubljenja vrjednota, društva, država, korporacija, ekonomije, tajnih društava, svjetskih zavjera, centara moći, parlamenata, banaka, monetarnih mešetara, poremećaja, tzunamija, pijavica, ludila, masa... Ne boj se ničega! Ništa ne postoji. Sve je kao san kad se probudiš. Sve je to kao prah na tezulji. Sve je pred Njim ništavilo i praznina. Boga se boj! U Njega se uzdaj!

Evo, Boga tvoga! Dolazi! Emanuel. S nama Bog. Glas viče u pustinji. Pripravite put Gospodinu. Na Njemu počiva Duh Sveti. On će uspostaviti mir. Dojenče će zavlačiti ruku u leglo gujinje. Evo, sve stvara novo. Staro prolazi. Dolazi novo. Potpuno novo. Gospodin govori: tko da ne prorokuje?

Onaj koji jest, napravit će novo nebo i novu zemlju, u kojojima pravednost prebiva. Onda Ga nećete pitati ništa. Ako ne postanete kao dojenčad, nećete ući u kraljevstvo nebesko. Dojenčad postoje. Ona se još ne pitaju o postojanju. Žive (postoje) u povjerenju. Glas viče: „Pripravite put Gospodinu. Gospodin dolazi! Evo, stvara sve novo.“

Bazilije M.