Ravnaj svoj sat po točnom satu! (Božja, Isusova i naša volja)


„Činjenica da želim neku stvar ne čini je nužno dobrom ili lošom. Ono što Bog želi mora biti dobro. Činiti što on želi predstavlja dužnost i žrtvu jedino ako ja to ne želim činiti, ali ako i ja to želim, onda je to radost.

Foto: pixabay

Foto: pixabay

Piše: Anto Orlovac

Zapravo, nema veće radosti od toga.“ Tako govori sv. Benedikt mladom prijatelju Petru (Louis de Wohl, Božja tvrđava, str. 89). Isus je u svemu želio izvršiti volju Oca nebeskoga. Svoju je volju podložio Njegovoj i u najtežim trenutcima svoje muke. To mu je bilo važnije od jela, pa i od vlastitog života. Zato je s pravom mogao reći da je Njegova hrana vršiti volju Oca nebeskoga. A volja nebeskoga Oca i potrebe ljudi u nevolji su ga toliko zaokupljale, da mu često nije bilo stalo do tjelesne hrane. A što je za nas volja Božja? Prije svega, volja je Božja naše spasenje, naša korist i sreća. A zar bismo mi htjeli nešto drugo? Ako ne želimo svoje spasenje, onda želimo svoju propast. Mi o „volji Božjoj“ najčešće govorimo samo onda kad nas ili nekoga u našoj blizini nešto teško i tragično pogodi: teška bolest, neka nesreća ili smrt drage osobe: „Što ćeš, takva je bila volja Božja“. Nisam nikada čuo da je netko komentirao pred nekim koji je sretan, radostan, zadovoljan: „Eto, to je volja Božja!“ A upravo je to istina! Ispadne da Bog želi sve neke teške žrtve od nas i da nas tako drži „na uzdi“!

Isus reče za sebe da je došao u svemu i posve izvršiti volju nebeskoga Oca: „Jer ja uvijek činim što je Njemu milo“ (Šarić prevodi: „što je Njemu ugodno“). Milo ili ugodno, svejedno je, isti je smisao: Isusova i Očeva volja su usklađene, posve sjedinjene. „Ne moja volja, nego tvoja neka bude“ (Lk 22,42), moli Isus u trenutku agonije u Maslinskom vrtu. Na sebe je On mogao posve primijeniti riječi psalma: „Milje mi je, Bože moj, vršiti volju tvoju“ (Ps 40,9).

Što mi najradije činimo? Što se nama sviđa, što je naše „milje“? Nije li nam ponekad drago učiniti i nešto što Bogu nije milo. Ali se na to ne obaziremo. Svoju volju pretpostavljamo Božjoj volji. Kao da smo Bog i mi takmaci, suparnici, pa ako bude po Božjem, neće biti po mojemu. Kad svoju volju pretpostavim Božjoj, onda svoju pamet stavljam iznad Božje, kao, znam ja bolje od Boga što je meni dobro. Tada činim grijeh. A njime Boga žalostim, ali sebe ranjavam. Bogu ne mogu naškoditi, ali ga mogu ožalostiti što mu nisam (dovoljno) vjerovao. Pa i sve naše svađe i sukobi, od obiteljskih od svjetskih, nastaju tako što se sudare dvije volje i svatko bi htio da bude po njegovu.

Ako imaš sat koji brza ili zaostaje, ima lijeka: uskladi ga s točnim satom i sve će biti u redu. Bog je taj točan sat po našoj savjesti, zato je za naše dobro da sat svoje volje „navijemo“ po tom Božjem „satu“, po njegovoj volji, da uskladimo svoju volju s Božjom. Time ne dobiva Bog, nego mi. A Bog se samo raduje dobru svoje djece. Zato se u Svetom pismu toliko puta iskazuje radost nad grješnim čovjekom koji uvidi svoje pogrješke i krivi put i Bogu se obrati, uskladi ponovno svoju volju s Božjom. Uskladimo svoj sat s Božjim, na svoju sreću!